SMIJEH SKITNICE

images

Kuda si krenuo?
* Tamo gdje ja idem, takvi kao ti nikada neće doći?

Zašto me ne povedeš?
* Putujem bez prtljaga.

Ali, ja nisam prtljag, ja sam kofer pun nade za slobodom.
* Baš zato neću da ideš sa mnom. Koferi s nadom se ne otvaraju. Tvoja sloboda nikada neće izaći iz tog kofera.

Ali, ne mogu više da ostanem ovdje. Uvijek iste priče. Evo čak i ovo društvo oko mene, priča o ratu. 
* Zašto slušaš? Zašto si u tom društvu. Zar si toliko slab i obmanut znanjem o svemu da misliš da možeš da sudiš…

Ne sudim ja, oni sude. Svi sudimo. 
* Ne razumijem te. . .

Osjećaš li nekada da su ti odsjekli krila? Da li ona mogu da ponovo narastu?
* Ne razumijem se u metafiziku, ali ne brini nećeš proći kao Ikar.

Ali Ikaru je otac napravio krila, on ga je naučio da poleti. Šta ako ja nisam naučen?
* Nije sve što ti se nudi sloboda. Nekada nas previše slobode zaslijepi.

Opet govoriš, tako da te ne razumijem. Čekaj objasni mi, zašto Ikar nije poslušao svog oca Dedala, zašto je letio previsoko? Zar može da se leti previsoko?
* Dijete, svako ima svoje visine. Visoko se može letjeti, ali moraš da upoznaš prostranstvo kojim se krećeš. Ne možeš samo poželjeti. Zato sam ti i rekao da nada nije najjače oružje za slobodu kojoj težiš. Tebi nedostaje volja.

Još jedna porodica koju poznajem  je otišla.  Gdje? Daleko od ovoga, nas. Zašto?
Zato što žele da dišu, da voze trotinete ulicama Španije, zato što žele da lete. Ko ostaje? Sve manje sličnih meni i mojim načelima. 

Koferi s nadom se ne otvaraju. Tvoja sloboda nikada neće izaći iz tog kofera.

Hej, ja bih da budem lutalica otmjenog držanja i džentlmenskog ponašanja. Vječita skitnica. Čini mi se da je i  Čarli Čaplin bio baš takav.  Smijeh koji nismo čuli, a odjeknuo je daleko. Ugasite TV, otvorite oči. Ne budite diktatori. 

 

ljiljaaa piše Ljiljana Preradović

 

 

 

Advertisements

SMIJ SE

Prije nego što odlučiš da budeš šta god želiš, nauči da budeš čovjek! Smij se kada je najteže. Vjeruj svaki dan. Diši. Zapamti!
baka andja selo mazoce

Baka Anđa, selo Mazoče. Autor fotografije Slobodan Bobo Kovač

 

Smij se kada je najteže. Vjeruj svaki dan. Diši. Zapamti. Kao mantru u sebi, ovo ponavljam mjesecima. Nekada uspijevam, a nekada ne.

Prije nego što odlučiš da budeš šta god želiš, nauči da budeš čovjek! Smij se kada je najteže. Vjeruj svaki dan. Diši. Zapamti!

Ima nas svakakvih. Neka nas. 

Ovih dana često vodim razgovore sa sobom. Čini mi se da ovaj put nema bježanja. Vrijeme je za pravo odrastanje, vrijeme je da se upoznam.
Nervira me, često,  što ne mogu na život oko sebe gledati s jednostavnošću jednog  djeteta. Znam i zašto, ali još o tome nisam spremna da pišem.

Juče sam imala jedan kratak ali vrijedan momenat sreće.
Trčim, dišem na škrge, a u sebi se borim… odustati ili nastaviti… šapuće mi neki glas koji je odavno utišan,  “ne opet Ljiljana, usreći se, trči i ne okreći se”… trčim i pjevam na sav glas… nigdje nikoga, prvi put se krećem ovim banjalučkim sokacima. Van grada sam i kao da sam prvi put u Banjaluci. Trčim i gledam u nebo. Dišem. I tek tada shvatih da ne razmišljam… totalno su mi misli prazne… gledam u nebo i kažem Bože hvala ti…kako je sve lijepo oko mene. To nebo mi je nekako posebno plavo… kuće kao kuće, neke velike a neke male, ali i one su mi lijepe. Preko tuđih ograda mame me grane prepune šljiva i jabuka. Ne diram ih tuđe su. Ne smijem. 

deda Sajko i baka jela selo Mazoce

Deda Sajko i baka Jela, selo Mazoče. Autor fotografije Slobodan Bobo Kovač

Niko nije kriv. Za svako stanje u kojem se nađemo, za svaku situaciju, izbor odgovor moramo potražiti unutar sebe. Iako svi govore zavoli sebe… voli sebe… to je prvi korak, nekako su mi sve te poruke toliko agresivne i nisu u skladu s onim što sam trenutno.
Ne dopada mi se prvi plan EGA. Da li živimo u eri egocentrizma ili je ta era oduvijek bila tu? I ja sam u njoj, često. Znam da sam srećna jedino kada ne očekujem i istinski služim drugima bez da imam bilo kakvu  korist od toga. Kada kažem služim, nema tu vaganja. Služiti se može i onima koji nisu najbolji “ljudi”.  Dešava se i to, a kada se desi dolazi sreća.

Služiti se može i onima koji nisu najbolji “ljudi”.
Dešava se i to, a kada se desi dolazi sreća.

Mnogi oko mene su odlučili da, kako kažu budu svoji. Oni sada otvoreno govore  šta misle, stalno su u pokretu, pohađaju kurseve, edukuju se, uljepšavaju se… ali opet nešto nedostaje. Niko nije srećan. Svaki dan slušam onu “ma boli me uvo, ja sam to što sam”.
A ko si to?
Kako smo na putu samootkrovenja zaboravili da budemo ljudi?
Jesmo.

baka-nadja.jpg

Baka Anđa, selo Mazoče. Autor fotografije Slobodan Bobo Kovač


Puni smo srdžbe, osude, povrijeđenosti, životnih poraza, poroke smo prigrlili kao najbolje prijatelje i samo se borimo… laktamo… srljamo u to bolje sutra.

Kada sam zaboravila da živim dan. Kada sam zaboravila da se ujutro zahvalim Bogu što sam se probudila, što hodam, gledam, čujem. Kada sam rekla hvala ti silo nebeska što još uvijek osjećam miris majke, grlim sestru, sestrića… što imam krevet na kojem spavam, obrok koji jedem. Kada… pa evo sada ću reći… Hvala ti.

Kako smo na putu samootkrovenja zaboravili da budemo ljudi?
Jesmo.

Učauri se tu uz srce neka pogana bol. Nije ona od Boga, nije realna. Ona je samo manifestacija našeg staha. 

Puštam. Puštam godinama. Nekada voljno, nekada nevoljno. Tek kada pustim s ljubavlju, strah nestaje… ljubav ostaje. Ljubav je osjećaj koji se ne može materijalizovati. Dobra plata. Kuća na moru. Skup automobil. Seksi tijelo. Lijepo lice. Pročitane knjige. Putovanja. Ništa neće biti dovoljno ako je ljubav prema bližnjem zamijenila samo ljubav prema sebi.

Praštajte. A prije nego što odlučiš da budeš šta god želiš, nauči da budeš čovjek!
Učim. Ponovo sam u prvom razredu.

ljiljaaa piše Ljiljana Preradović 

 

ŽENA

Gledala je svjetlucavi odsjaj  na mokrom listu. Lagan kao kapljica koja je upravo pala sa požutjelog i iskrzanog lista kestena. Pala je.
levitate-fstoppers-dani-diamond-ravshaniya2-710x476.jpg

Sanja.

Spava. Zagrljena je s muškarcem kojeg voli. Budi se u svom  snu. Nešto ne štima, osjeća da nešto nije u redu. Gleda ga i pita se šta on radi pored nje u krevetu. Gdje se nalazi, u čijoj je kući? Čuje kako joj šapuće da želi da prave bebu. Drži ga čvrsto. On je davljenik, vuče je na dno. Osjeća to i u snovima. Zatvara oči. Dok spava pita se da li sanja. Nije više u krevetu. Nalazi se ispred kuće. Osjeća nelagodu. Naspram nje je muškarac. Predstavlja se kao njen. Vidi šaku koja ide prema njenom licu. Direkt u facu. Dlanom blago prelazi preko vruće crvene tečnosti. Nije je strah. Gleda ga. Ne pomjera se. Gleda svoj dlan, krvav je. Okreće se i odlazi. Čuje sirenu. Ne zna da li je policija ili hitna.

Telefon zvoni i zvoni. Gleda u telefon, poruka od nepoznatog muškarca. Čita. Budna je. Ne uspijeva da razmisli o snu koji je upravo usnila. Budna je. Dobro je. Novi dan je pred njom.

Nisam nikada bila jedna od onih koji žale za učinjenim. Nikada ne bih pomislila da ću poželjeti da vratim vrijeme, da zaustavim hroničan slijed događaja. Ali nikada ne reci nikad.
Danas, samo danas žalim. Voljela bih da se 27. januar nikada nije desio. Voljela bih da me prijateljica nije izvukla iz pidžame i natjerala da izađemo. Voljela bih da sam to veče sa sobom ponijela mozak umjesto srca, otvorenog da u njega uđe svakakvo sranje. 

Eternal-Sunshine-2

27.januar nije se desio

Pričala je polako i tužno. Slušala sam je i mislila pa kako može biti toliko glupa zar ne shvata da je kreten. Da nije vrijedan ni jedne sekunde njenog života, suza koje mjesecima pušta sa svog ispaćenog, ali još uvijek prelijepog lica. Kaže mi, Ljiljo nikada nisam bila ovakva. Šta se desilo? Kako je moguće da mu dopuštam da iz tuđeg kreveta dolazi u moj, da manično gledam na ekran telefona i nadam se da će u nedoba da mi pošalje poruku da dolazi. Oduzeo mi je snagu, a i dalje ga volim.
Pokušavam je slušati, bez da je prekidam. Znam da joj je potrebno da se ispriča. Pokušavam joj reći da ljubav ne treba tako da boli. Pokušavam ali ne sluša…
Lijepa je žena, obrazovana, tanana i s najljepšim osmijehom koji sam vidjela. Neki bi rekli da ima sve…neki, ali ne i ona. Pati. Mrzi. Pati. Opravdava. Pati…i tako u krug skoro godinu dana…
Danas je razumijem. Koliko god da mislimo da smo jaki. Nismo. Nikada ne znaš kada se može desiti da te neko žednog preko vode prevede i sve to u ime ljubavi.
Kada se desi, razumjećeš.

LevitationSilaSveta1.jpg

Kada se desi, razumjećeš. 

Žena koja je jednom bila maltretirana/zlostavljana nosiće tu etiketu ko zna koliko dugo. Svi će je gledati s potajnim žalom, a neki će se i pitati, nerijetki na glas, “šta uradi čovjeku pa je jadan poludio i počeo da je maltretira”. 

Svi će je gledati s potajnim žalom, a neki će se i pitati, nerijetki na glas, “šta uradi čovjeku pa je jadan poludio i počeo da je maltretira”.

On,  njegovo veličanstvo “muškarac”, zlostavljač, manipulator ili jednostavno kukavica, etiketu će nositi kratko, i to uz osmijeh, pitomo ponašanje, taman toliko dok svi oko njega ne shvate da je on divan čovjek i da on nikada mrava ne bi zgazio, a kamoli maltretirao ženu.  Ako nema modricu na oku, dobro je. Ona je samo  luda i nadžak baba. Ubrzo će svi oko njega, porodica, tzv. prijatelji i oni koji ga ne poznaju, bolje za njih, početi govoriti:

“Ma bolje ti je što si sam. Zar ne vidiš da te je dovodila do ludila, stalno je rondala, previše pričala, preglasno se smijala, nije prala suđe dovoljno često i dovoljno jako, nije kuhala onda kada želiš, peglala je samo kada je željela,  s posla je znala otići na kafu s prijateljicom,  nekada i u  grad s najboljim prijateljem, sve je pozdravljala s osmijehom  i preglasno je govorila istinu”. Spasio si se.

ycg3acfy4

On. Njegovo veličanstvo muškarac.

Ako imate jednog/u kraj sebe ovako opisanog/u, ako dok čitate ovaj tekst imate osjećaj da se i vama ovo dešava, nelagodno vam je, sramota vas je, dobro razmislite…jer bitku ste izgubili na startu. Ne slušajte njegove slatke riječi. Ne slušajte njegovu patnju i obrazloženja kako ga niko ne razumije, a samo si ti ta/taj koji razumije. Ne nasjedajte. Niste spasilac. Nećete ga/ju spasiti. Udavićete se u njegovom jadu. Bježiti. Trčite.
Ako ste spori počnite da trenirate, sve je stvar navike. 

Recept:Malo hrabrosti, odvažnosti, ljubavi prema sebi, 
doza ludosti i pomoć prijatelja. 
Bez njih nećete moći. 

Jer zapamtite oni su vrhunski manipulatori. Taman kada prihvatite da ste srce dali nekome ko ga ne zaslužuje, on će se pojaviti da vas razuvjeri. Koristiće se svim i svačim. Prvo će vas napadati. Vrijeđati. A ako je dovoljno bezobrazan i lud neće odustajati dok ne vidi da vas je slomio i dok vas ne uvjeri da ste vi krivi što je on lud. Koristiće sve metode manipulacije. Ako ne uspije u prvim pokušajima, vrlo vjerovatno će ubaciti treći faktor, nekog nepoznatog (sličnog sebi) da postane medijator. On će vas ignorisati, neće se truditi da vas uvjeri  da vas voli, sada će to raditi madijator. On će pisati da vas vaš bivši partner voli, pati i da zbog vas teži ka samouništenju. Sluđivanje će ići do tih granica da će rijetki uspijeti odoliti. Ali ako ste već izgradili krug podrške prijatelja odmah ga pokrenite. Oni će razumjeti bolje nego vi. I shvatićete da nećete pristati da ponovo budete prevareni. 

Žene su krasne, divne, luckaste pomalo. Vole da plaču, da se dobro obuku, da troše, da osjete emociju u svemu…žene su divne. One donose novi život i one vladaju svijetom. Onaj ko to ne razumije, onaj ko po tome gazi, nije muškarac drage moje dame. Zapamtite i njega je rodila žena,  pa zar želite da volite nekoga ko će sutra gaziti majku svoje djece. 

Ljubav nije patnja. Ne nasjedajte na priče da je ljubav luda, i da se svašta može uraditi kada patiš….ne to nije istina…samo slabići i loši ljudi iz svog ličnog samoljublja i nečistog srca u patnji će povrijediti i druge.
Ljubav je mir, tišina i nepodnošljiva lakoća postojanja.

Zapamtite, kada pogriješiš izvini se. Kada si u pravu, ćuti.

ljiljaaa piše LJILJANA PRERADOVIĆ

 

UGAŠENA SPOMENICA

Preko Borja autobus ide tamo đe omorike govore i vide! Tako saosjćajno govore…kako samo moje tužno srce more!Rana stoji od četrdest i neke, kad se zrna pretvoriše  u metke. To je bilo Drugog svjetskog rata, u toj pucnjavi poginu moj tata.

33898018_10156398667848633_816098353799495680_n

Skromna bakica u kasnim 80-tim, teta Vida, nikada nije mnogo pričala. Nikada ništa nije tražila i uvijek bi na pitanje “kako ste” odgovarala “dobro sam”. Tako je bilo i ovaj puta. Došla je da obiđe baku Sofiju i da pita  84 – godišnjeg dedu Ostoju da li može da  dođe do nje i da pomogne njenoj novoj komšinici, 75-godišnjoj Jeli.

Kaže, baka Vida, dođi Ostoja da joj bar vodu pustiš. Jela nema ništa. Spava na dušeku koji smo našli na otpadu. Nema šporet. Nema plakar. Nema tepih. Nema ništa. Nema vodu a nema ni struju. Moramo joj pomoći.

33786412_10156398667483633_2541282177098711040_n

Jelena Soprenić(75)kći narodnog heroja

Ratno siroče. Kći narodnog heroja. Sestra  dva brata koju zaklaše u Jasenovcu. Sestra jedne sestre koju ubi ustaški metak u  Dvjetskom ratu. Kći koja nije zapamtila majku Staku, njeno srce izdrža do kraja rata i ugasi se od tuge i boli. Ostade joj jedna sestra, starija i nikakvo imanje. 

 

34018137_10156398668113633_285981526980558848_n

“Jelena Soprenić u bolnici”

Nesreća nikada ne dolazi sama. Jelenu Soprenić život nije mazio. Ratno siroče, a danas socijalni slučaj.
Taman kada je stala na noge, i skućila se u podstanarskom stanu u banjalučkom naselju Trn, nabujala voda odnese sve. Polave iz 2014. srušile su joj jedini dom koji je imala. Da nesreća bude gora, u borbi s vodenom stihijom slomila je nogu. Nepokretna i bez krova nad glavom, godinu dana od bolnice do prihvatnog centra prenosila je kofer uspomena i svežanj stvari koje je sačuvala od mutne vode.

Bješe put i težak dan, a ja moram putovati sama. Bješe kiša i tama, srce moje boli na sjećanja, na potamnele očeve kosti, u podnožju Borja. Moj telefon, isto bješe, mutav i gluh. Tako mi, isto, moje misli i sluh….teško mi je što sam sama.

                                                                                                          stihovi Jelene Soprenić   

Jelena Soprenić (75) sama i narušenog zdravlja, živi u sobičku koji je dobila na korištenje od Centra za socijalni rad Banjaluka. Nema ništa, osim dobre volje i pomoći naroda. Komšinica Vida, komšija deda Ostoja, ne zna se ko je stariji, a više volje za životom ne vidjeh odavno, su joj pri ruci.  

This slideshow requires JavaScript.

33923379_10156398669648633_5244058105234325504_nŠali se deda Ostoja i kaže Jeli, da je dobro očuvana za jednu babu. Kaže joj, Jelo da mi tebi nađemo nekog dobro očuvanog dedu s inostranom penzijom. Jela samo odmahuje rukom, i kaže, pa nisam ja kriva što mi je genetika dobra. Ružno kašlje, zglobovi na nogama su joj otečeni, a lice čisto i ozareno kao kod 50-godišnjakinje, dobro očuvane. Kaže da ima divnu socijalnu radnicu koja joj pomaže koliko može. Ali šta će, oni su joj dali smještaj koji imaju da ponude, bolje i to nego da spava na ulici. Skromnu pomoć koju dobije i nešto penzije što ima, nisu dovoljno da opremi sobičak i kupatilo od 22 kvadrata. 

U Banjaluci, u ul. Krajiških brigada 104 živi Jelena Soprenić. U trošnoj i memljivoj zgradici živi i baka Vida. Jedina razlika među njima je što baka Vida, sama, ima trošni krevet i osnovne kućne aparate. Baka Vida me je pitala da dođem i da vidim njenu komšinicu Jelu. Kaže možda će neko ako napišem tekst, ponuditi pomoć, neki stari kauč, stolice, sto, plakar, bilo šta…

33892886_10156398669673633_8584595823097020416_n

“Ul. Krajiških brigada 104, Banjaluka. Dom bake Vide i bake Jele.”

Ja znam da hoćete. Svaka pomoć je dobro došla. Broj telefona od bake Jele poslaću svakom dobrom čovjeku u inboks. Možemo i neku akciju da napravimo, da pomognemo ovim starim ljudima. Svi ćemo jednom ostariti, a ko zna ko će nama pomoći i da li će nam pomoć biti potrebna.

Za baku Vidu, baku Jelu i dedu Ostoju pišem ove redove.

33898018_10156398667848633_816098353799495680_n LJILJANA PRERADOVIĆ

 

MALI ŽIVOT

Razvezivanje – povezivanje, raspadanje – sastavljanje, rđanje – sijanje, odvajanje -pripadanje.
I to ti je mali život.
01_PF_Carla

 –  – Art Producers Speak


 

Ispratih juče, po ko zna koji put, jednog od rijetkih prijatelja koji ostadoše u ovoj našoj prirodnoj zemlji, gdje se haos toliko udomaćio da sumnjam da bismo mogli drugačije.        Nije lako ispraćati. Nije lako odlaziti. 

Ostavio mi prijatelj bicikl. Sjedam nakon sto godina na njega i stigne me prolom oblaka. Dolazim upišana od kiše. Mokra do gole kože. Nisam iznervirana, samo mokra. Pišem mu i kažem da sam prekrstila bajk jednom mokrom vožnjom, ko zna možda je to dobar znak.  Stalno su mi krali bicikle, mislim da su mi do sada ukrali pet komada. Taman kada sam odustala od njega, a mislila da je i on od mene, opet ga dobijem na poklon. 

Amortizacija – odlazak prijatelja, zauzvrat njegov sic.

about_simple_people_by_alecsps-d63lo9y

Lakoća postojanja

Ispratila sam  u zadnjih pet godina mnoge i mnogo. Nije lako ispraćati, ni dobro ni loše.

Mali život. Šta je to?

Mladost me vodila i težila sam “velikom stvarim” ambicijama koje su manje više pogađale sve moje vršnjake. Ambicije su često vodile u stramputicu, neumjerenost. I kada bih nešto ostvarila, ne bi ostao osjećaj ispunjenosti, već ispuhani balon istrošene mladalačke energije i žara. Grozila sam se porsječnih ljudi, nazivala ih nadmeno, dosadnim. Danas ih zovem “malim ljudima” i o Bože kako im se divim. 

Šta se desilo? Desilo se odrastanje?

 

tumblr_mifgfv1GlQ1rq6co4o6_1280

Drži me…letim..

Živi brzo, budi lijep, nasmij se, okruži se s prijateljima, budi cool, nabaci moderne krpice, čitaj nova štiva, prati savremene filmove … sve što “mali ljudi” ne rade. Budi odvažna, kurčevita, hrabra, pokaži zube, jer ti si žena 21 vijeka. To su suptilne poruke masmedija koje su godinama servirane svima nama. Žena se izborila sa okrutnim stavovima, šta smije a šta ne smije da radi. Izborila se i s ženom u sebi. Utišala ju je do te mjere da je postala muško. 

 

 

Razvezivanje – povezivanje, raspadanje – sastavljanje, rđanje – sijanje, odvajanje -pripadanje. I to ti je mali život. 

Minimalizam u kuću, minimalizam u duši, to je novo “must have”.  Ako nekome kažem da vjerujem u Boga, sve sa kanonima i pravoslavnim običajima odmah dolazi neodobravanje. Poput:

Ljiljo šta se to desilo s tobom, mislili smo da si inteligentnija…
alo Bog ne postoji,  
ja sam asketa….

bla bla…nekada sam se raspravljala, pokušavala odbraniti svoju vjeru…više ne.
Sada samo ćutim,   i posmatram “male ljude”. Oni ne filozofiraju o svakoj temi, oni nisu u skladu s ovim vremenom, oni samo žive polako i ostvaruju svoje ciljeve. Oni ne pričaju o svojim ciljevima. Oni ne govore da je roditeljstvo teško. Njima nije bed što ne mogu u kafanu. Njima je svjedno jer od života ne očekuju bajku. Sitnice su  ono čemu se raduju.

0774C7B8000005DC-2913876-image-a-1_1421442735932

Sitnicama se raduju.

Zašto je društvo u kojem živim toliko protiv vjere, Boga? Zar je stvarno važno, postoji li  ili ne. Kome Bog smeta? Pitate li se ikada? Zašto je uvijek vjera ta koja je kriva za sve? 
Zašto vjerujemo šarenim pilulicama i antidepresivima, a ne vjerujemo Bogu? Ako mene pitate, a znam da ne pitate, ali svjedno ću reći, zato što smo lijeni. Lakše je popiti pilulice nego vjerovati u sebe i svoju snagu.  To je Bog u nama. Ubili smo ga. Svi smo saučesnici. Ko je naručilac ubistva…masoni, velike sile, potrošački sistemi, Amerike, zapadi …. bla bla bla… pa zar je važno ko je kriv?!

simple_tricks_motivation_11

Mali ljudi, mali životi. 

Odoh da živim mali život. Kada. Odmah. Sješću na bicikl, otiću do rijeke i posmatrati nebo i sebe. I ovaj put ću pokušati da dišem, osjećam i ne objavljujem mali život na društvenim mrežama.

Živjeli mali ljudi!

ljiljaaa LJILJANA PRERADOVIĆ 

NE BOJ SE

Levitacija između želja i relanosti. Između straha i hrabrosti. Bitku dobija strah, ili se samo varam. Ej ti, znaš šta …boj se ovna, boj se govna…a kad ćeš živjeti?
fgg


“Budi kobila, i to ona rasna.” photo by DjO

Živi slobodno, živi hrabro, živi odvažno. Ako ovako živiš, vrlo vjerovatno si sam, neshvaćen i hodaš kao vanzemaljac koji nikome nije baš najjasniji. Ali kao da je to i važno, ako tako živiš, dobro ti je. Voliš sebe.

Ne poznajem mnogo takvih ljudi. Slušam i pamtim. Mnogi prijatelji oko mene, a realno i ja sa njima, nismo baš najsrećniji. Eh zašto…kada bih znala to opisati, reći, bilo bi lakše…pa jednostavno smo se izgubili na putovanju zvanom život. Mnogo izbora, odluka, analiza…a premalo hrabrosti nas odvelo u strah.
Da me pogrešno ne shvatite, nije to onaj patološki strah koji parališe, mada teži k tome. Još je obuzdan i pod kontrolom ali sve češće se otme, pa preuzme tijelo.

Živi slobodno, živi hrabro, živi odvažno. Ako ovako živiš, vrlo vjerovatno si sam, neshvaćen i hodaš kao vanzemaljac koji nikome nije baš najjasniji. Ali znaš šta…boj se ovna, boj se govna a kada misliš živjeti?

ggggkkkkk.PNG
“Boj se ovna, boj se govna a kada misliš živjeti?”photo by DjO

Imam jednu prijateljicu, iz moje perspektive, ona bi trebala da bude srećna.
Ima predivnog muža, klince, mlada, zgodna ima ok posao (mislim za naše uslove) ali ona nije OK. U fazama je. Stalno je ljuta. Bijesna. Ne može da kontroliše reakcije, često se zna i isplakati. Traje to jedno 7 dana u mjesecu i prođe…eh malo li je…
Koliko strahova se razvilo u nama…mnogo. Svi mi imamo slične dileme ali šta s njima uraditi? Kako izbjeći zamku frustracija koje vode u depresiju?

Ne mogu vas savjetovati, nisam školovana za takvo nešto. Jedino što mogu je pričati  o svojim iskustvima, a mogu i podjeliti tuđa.

CITATI, MOJI I MOJIH PRIJATELJA

  • Bojim se bolesti. Ne toliko bolesti, koliko onoga što ona nosi s sobom. Pomisao da si zavisan o drugima, da ne možeš da obavljaš najjednostavnije radnje me užasava. (muškarac, 34.god.)
  • Bojim se samoće. Ne samoće, koliko usamljenosti. Sama sa mačkama…ahaha pa dobro ne s mačkama, s psima vjerovatnije. (žena, 34. godine)
  • Bojim se starosti. Već zamišljam svoje otromboljeno, poškorano tijelo, i  pokušaja da to prikrijem gardarobom, šminkom, širokim osmijehom. Kada ovo zamišljam osjećam se kao klovn. (žena, 35.godina)
  • Bojim se da potražim bolji posao. Bojim se promjena. Pa znaš, sto godina sam na ovom radnom mjestu. Prihvatio sam kolege… eh a valjda su i oni mene?(muškarac, 29.godina)
  • Bojim se nasilja. Bola koji iz njega proizilazi. Samo da rata ne bude. Bojim se crne hronike. Od jutra nas truju. Bojim se. (muškarac, 38 god.)
  • Bojim se da ću biti ostavljena. Bojim se da me ne može prihvatiti ovakvu. Pa pogledaj me koliko sam neurotična.  (žena 35, god.)
  • Bojim se da javno kažem mišljenje. Znaš, ja bih isto naglas iznosila stavove, pa vidi koliko su loši ali šta da radim ako ostanem bez posla?Ko će plaćati kredit?  (žena, 35.godina)
  • Bojim se ljekara. Bojim se da ne znaju da uspostave dijagnozu? Bojim se da ako ih ne podmitim da se neće potruditi.(muškarac, 36 godina)
  • Bojim se da neću imati djece. Bojim se da sam neplodna. Kako ću živjeti kada svi odu za svojim životom, a ja sama nemam koga da dočekujem i ispraćam. (žena, 31 godina)
ggggggg

“Da sam balon pa da odletim” photo by DjO

Slušam razgovor dva klinca, cirka imaju zajedno 15 godina. 

Klinac 1:  Markov tata je doveo bolju ženu.

Klinac 2: A gdje Markova mama?

Klinac 3: Šta ja znam, otišla, nije valjala.

Smijem se i razmišljam o ogledalima. Svi smo gledali u neko od njih. Kakvu smo sliku vidjeli, vrlo vjerovatno smo takvi i postali. Opakim radom i trudom možemo  popraviti sliku koju smo zapamtili.  

E pa sada opakim radom i trudom možemo prestati i da se bojimo.

E sada da li smo govno, ovan ili nešto treće…do nas je. 

Znam, to vam govorim iz iskustva.

ljiljaaa piše Ljiljana Preradović 

U STRAHU SU VELIKE OČI

U kakvom reality mi živimo? Svi su glumci i svi žele glavne uloge. Statista milion. Kome vjerovati kada ni zdrav razum više ne postoji. Svi su željni senzacije i igraju se detektiva.  
The-Virtual-Reality-Report-FutureLearn

ŠTA JE REALNOST?

Noge su joj teške kao olovo. Kreće se sporo. Posmatra lica oko sebe i pita se šta je sa njenim sugrađanima. Udah. Izdah. Kolektivna sahrana. Kolektivno ludilo. Svi su u ulozi žrtve ali i egzekutora. 

Ne znamo šta nas čini srećnim, ko smo i šta nam stvara istinski osjećaj ispunjenosti. Znamo šta  čini nesrećnim komšiju, radnog kolegu, svekrvu, “prijatelja”.
Sve znamo,  samo nas pitajte. 

Ne znamo koja prava imamo, šta  je politička pismenost, koliko plaćamo doprinosa državi, šta je BDP…
Znamo posao novinara, detektiva, inžinjera, poljoprivrednika, trgovca, konobara…

Ne znamo zašto nas vodi masa, zašto smo skloni kolektivnom uticaju i prosuđivanju na osnovu paušalnih ocijena.
Znamo da to tako ne treba, ali ne znamo kako bi moglo!

Začauren čuči u grudima. Pokazuje mi prstom da budem tiha. Da ne puštam glas. Tjeram ga da ode. I dalje mu je prst na ustima. Njegovo ime je strah.

Izgubiti vjeru je opasna stvar.
Vjeruje se ljudima, osjećajima, institucijama, novcu  i svevišnjem.
Sve manje vjerujem, a vi?!

18-brutally-honest-illustrations-steve-cutts-perfectly-depict-sad-reality-modern-world-758x397

“Da li se prepoznajete?”

Još uvijek vjerujem osjećajima i svevišnjem, iako često imam pitanja na koj ne dobijam odgovor. I kada ga pokušam naći nemoguće je, nemaš koga pitati. 
Ko su akademici i stručnjaci kojima vjerujemo?

Zašto je svaka akcija, izjava, reakcija podložna dubokom preispitivanju, analiziranju sa unaprijed osuđenim zaključkom – riječ je o teoriji zavjere.

“Šta hoćeš od mene”, pita ga. Cinično se smije i čuje kako joj odgovara, “ništa”. Pa onda dodaje, želim tvoje sve, želim da te kontrolišem , a ako mi se ne prepustiš uzeću ti posao, prijatelje, članove porodice, unutrašnji mir…  Zabavlja ga da je posmatra kako se kuha u sopstvenim dilema. Strah joj je stalni saputnik . Ponekad izađe na drugoj stanici, ali već na drugoj je sačeka i nastave put.

Evo ja više ne znam šta je istina, a šta laž? 
„Ja sam već do guše umoran, gazda, od bola koji čujem i osećam. 
I umoran od života na ulici, sam kao vrabac na kiši. 
I nikad ni prijatelja da mi kaže odakle dolazimo, gde idemo ili zašto. 
Umoran sam od ljudi koji se ružno ponašaju jedni prema drugima. 
To mi je kao da imam smrvljeno staklo u glavi. Umoran od toga koliko sam puta hteo da pomognem a nisam mogao. 
Umoran od života u mraku. I skoro sve to je bol. I previše.
Da sam mogao prekinuti to, prekinuo bih.
Ali ne mogu.“
Iz filma “Zelena Milja”

U sve se uključujemo intezivno i paušalno. Svaki sud donosimo na prečac, emotivno i neobjektivno. Spremni smo osuditi ali ne i  razumjeti. 

ljiljaaa piše Ljiljana Preradović