OGRADE

Spori ste. Tromi ste. Loši ste. Više vas je i jači ste. Ne plašite se  malo nas je.
brooklyn-street-art-shepard-fairey-jaime-rojo-coney-art-walls-05-15-web-2.jpg

 

Preskoči je…
* Ne mogu, visoka je i bodljikava.

Kako ne možeš?! Pa vidiš da sam i ja s druge strane samo malo ogreban,  ništa to nije… već zarasta.
* Pa izgreban sam i ja. Vidi mi koljena… svaki put kada sam pokušao, pao sam. Boli…

Proći će.
* Zašto si prešao na drugu stranu? Pa dobro je i s ove…

To govoriš zato što ti ne možeš da pređeš.
* Nije tako, ja više ne želim.

Da znaš kako je lijepo kada srušiš ogradu,  istrpio bi fizičku bol i došao bi  da mi se pridružiš.
* Znam… možda…

Isto je sa ove strane. Nebo je plavo. Trava je zelena. Kuće imaju crven krov. Ljudi su zabrinuti. Ali znaš… ja nisam isti.
* Kako misliš, nisi?

Pa lijepo, kao da mi j nebo plavlje, trava zelenija, krovovi crveniji, ljudi manje zabrinuti… smješkam se.
* A kada i kako smo naučili da se ograđujemo? 

Ograda oko škole, kuće, drvorišta, institucije, vrtića, automobila, parkinga, pseće kućice, parka, dječijeg igrališta, cvijeta, drveta, srca, duše… ograde raznih veličina, oblika i svrha. Pa volimo da se ograđujemo. To nam daje sigurnost.
* Od čega se štitimo?

Ne znam od čega ste se vi ogradili ali ja sam podigla zidine oko gluposti koja me svakodnevno okružuje. Revolucionari, kurve, političari, akademici, radnici, penzioneri, psi i ostale domaće životinje. Svi u jednom košu. Smućkan je razum i ludilo. Smućkana je pamet i glupost. Smućkano je zlo i dobrota, moral i blud, pamet i ćud…svi smo izgubili svrhu. 

Preskoči je…
 Ne mogu, visoka i je i bodljikava.

37161354_1806277122793448_3491081999534260224_n

” Pale su mnoge žrtve… čini mi se i ja!” 

I kako opstati? Zašto pokušavati i s kim pokušavati? Da li stvarno mislite da su političari krivi, onako istinski, kada se i ako se ikada gledate u ogledalo? Evo ja nisam revolucionar. Evo ja sam kukavica. Nek prvi baci kamen, ako je drugačiji. 

Neki dan pijem kafu s koleginicama kad ono  uvali se neki đedac, ali ladno…  Zbir godina, nas tri, čini mi se približan njegovim. Upade lik, kao zna nas, pozdravi nas i pita može li da sjedne s nama. Tajac… pauza… nesnađene… sjede i počinje da pegla plastične nam osmijehe. Nakon nekog vremen, upitah ga ko je i šta je…. neki direktor, nečega… član partije… slobodan neki đedac bio da nas priupita znamo li neku tetu koja bi s njim na kafu otišla… starosna granica mu nije važna, jasno ko dan. Mučno mi bi, po ko zna koji put ali istrpih, držah jezik za zubima… pitam se šta bi moj otac imao reći na ovo.

Kako ne možeš?!
Pa vidiš da sam i ja s druge strane ograde ali samo malo ogreban,
ništa to nije… već zarasta.
 Pa izgreban sam i ja. Vidi mi koljena… svaki put kada sam pokušao, pao sam. Boli…

Koštao me moj jezik, često… znam da se još nije istrošio. Manje ga koristim ali još mu motor nije otkazao. 

laugh_now_canvas.jpg

“Smij se danas. Ali jednog dana ću da vladam…” 

Ne poznajem mnogo neostrašćenih, neoštećenih ljudi, privatno, a ni poslovno. Posmatram i ovu svoju profesiju ako je uopšte  više ima. Do juče bili glasni, kao zajebani novinari, nepotkupljivi… udarali po svima, i svemu, već tada su mi bili  “žuti” ali kažu mi mnogi da su zajebani…. moš’ mislit’ zajebani znali se progurati, izlaktati… danas rade u Institucijama ko PR-ovi, savjetnici, i ko zna šta još.
Samo nek’ se radi, mora se od nečega živjeti. 

Sve je ovo kolektivno ludilo. I dok ovo pišem pitam se zašto to radim. Koga, čega, zašto i kako znati šta je razum i razumno kada je maglovito. Poštovanje se stiče. Nemam ga. 

Spori ste. Tromi ste. Loši ste. Više vas je i jači ste. 

Ne plašite se  malo nas je. 

ljiljaaapiše LJILJANA PRERADOVIĆ

 

 

 

 

 

Advertisements

SMIJEH SKITNICE

images

Kuda si krenuo?
* Tamo gdje ja idem, takvi kao ti nikada neće doći?

Zašto me ne povedeš?
* Putujem bez prtljaga.

Ali, ja nisam prtljag, ja sam kofer pun nade za slobodom.
* Baš zato neću da ideš sa mnom. Koferi s nadom se ne otvaraju. Tvoja sloboda nikada neće izaći iz tog kofera.

Ali, ne mogu više da ostanem ovdje. Uvijek iste priče. Evo čak i ovo društvo oko mene, priča o ratu. 
* Zašto slušaš? Zašto si u tom društvu. Zar si toliko slab i obmanut znanjem o svemu da misliš da možeš da sudiš…

Ne sudim ja, oni sude. Svi sudimo. 
* Ne razumijem te. . .

Osjećaš li nekada da su ti odsjekli krila? Da li ona mogu da ponovo narastu?
* Ne razumijem se u metafiziku, ali ne brini nećeš proći kao Ikar.

Ali Ikaru je otac napravio krila, on ga je naučio da poleti. Šta ako ja nisam naučen?
* Nije sve što ti se nudi sloboda. Nekada nas previše slobode zaslijepi.

Opet govoriš, tako da te ne razumijem. Čekaj objasni mi, zašto Ikar nije poslušao svog oca Dedala, zašto je letio previsoko? Zar može da se leti previsoko?
* Dijete, svako ima svoje visine. Visoko se može letjeti, ali moraš da upoznaš prostranstvo kojim se krećeš. Ne možeš samo poželjeti. Zato sam ti i rekao da nada nije najjače oružje za slobodu kojoj težiš. Tebi nedostaje volja.

Još jedna porodica koju poznajem  je otišla.  Gdje? Daleko od ovoga, nas. Zašto?
Zato što žele da dišu, da voze trotinete ulicama Španije, zato što žele da lete. Ko ostaje? Sve manje sličnih meni i mojim načelima. 

Koferi s nadom se ne otvaraju. Tvoja sloboda nikada neće izaći iz tog kofera.

Hej, ja bih da budem lutalica otmjenog držanja i džentlmenskog ponašanja. Vječita skitnica. Čini mi se da je i  Čarli Čaplin bio baš takav.  Smijeh koji nismo čuli, a odjeknuo je daleko. Ugasite TV, otvorite oči. Ne budite diktatori. 

 

ljiljaaa piše Ljiljana Preradović

 

 

 

SMIJ SE

Prije nego što odlučiš da budeš šta god želiš, nauči da budeš čovjek! Smij se kada je najteže. Vjeruj svaki dan. Diši. Zapamti!
baka andja selo mazoce

Baka Anđa, selo Mazoče. Autor fotografije Slobodan Bobo Kovač

 

Smij se kada je najteže. Vjeruj svaki dan. Diši. Zapamti. Kao mantru u sebi, ovo ponavljam mjesecima. Nekada uspijevam, a nekada ne.

Prije nego što odlučiš da budeš šta god želiš, nauči da budeš čovjek! Smij se kada je najteže. Vjeruj svaki dan. Diši. Zapamti!

Ima nas svakakvih. Neka nas. 

Ovih dana često vodim razgovore sa sobom. Čini mi se da ovaj put nema bježanja. Vrijeme je za pravo odrastanje, vrijeme je da se upoznam.
Nervira me, često,  što ne mogu na život oko sebe gledati s jednostavnošću jednog  djeteta. Znam i zašto, ali još o tome nisam spremna da pišem.

Juče sam imala jedan kratak ali vrijedan momenat sreće.
Trčim, dišem na škrge, a u sebi se borim… odustati ili nastaviti… šapuće mi neki glas koji je odavno utišan,  “ne opet Ljiljana, usreći se, trči i ne okreći se”… trčim i pjevam na sav glas… nigdje nikoga, prvi put se krećem ovim banjalučkim sokacima. Van grada sam i kao da sam prvi put u Banjaluci. Trčim i gledam u nebo. Dišem. I tek tada shvatih da ne razmišljam… totalno su mi misli prazne… gledam u nebo i kažem Bože hvala ti…kako je sve lijepo oko mene. To nebo mi je nekako posebno plavo… kuće kao kuće, neke velike a neke male, ali i one su mi lijepe. Preko tuđih ograda mame me grane prepune šljiva i jabuka. Ne diram ih tuđe su. Ne smijem. 

deda Sajko i baka jela selo Mazoce

Deda Sajko i baka Jela, selo Mazoče. Autor fotografije Slobodan Bobo Kovač

Niko nije kriv. Za svako stanje u kojem se nađemo, za svaku situaciju, izbor odgovor moramo potražiti unutar sebe. Iako svi govore zavoli sebe… voli sebe… to je prvi korak, nekako su mi sve te poruke toliko agresivne i nisu u skladu s onim što sam trenutno.
Ne dopada mi se prvi plan EGA. Da li živimo u eri egocentrizma ili je ta era oduvijek bila tu? I ja sam u njoj, često. Znam da sam srećna jedino kada ne očekujem i istinski služim drugima bez da imam bilo kakvu  korist od toga. Kada kažem služim, nema tu vaganja. Služiti se može i onima koji nisu najbolji “ljudi”.  Dešava se i to, a kada se desi dolazi sreća.

Služiti se može i onima koji nisu najbolji “ljudi”.
Dešava se i to, a kada se desi dolazi sreća.

Mnogi oko mene su odlučili da, kako kažu budu svoji. Oni sada otvoreno govore  šta misle, stalno su u pokretu, pohađaju kurseve, edukuju se, uljepšavaju se… ali opet nešto nedostaje. Niko nije srećan. Svaki dan slušam onu “ma boli me uvo, ja sam to što sam”.
A ko si to?
Kako smo na putu samootkrovenja zaboravili da budemo ljudi?
Jesmo.

baka-nadja.jpg

Baka Anđa, selo Mazoče. Autor fotografije Slobodan Bobo Kovač


Puni smo srdžbe, osude, povrijeđenosti, životnih poraza, poroke smo prigrlili kao najbolje prijatelje i samo se borimo… laktamo… srljamo u to bolje sutra.

Kada sam zaboravila da živim dan. Kada sam zaboravila da se ujutro zahvalim Bogu što sam se probudila, što hodam, gledam, čujem. Kada sam rekla hvala ti silo nebeska što još uvijek osjećam miris majke, grlim sestru, sestrića… što imam krevet na kojem spavam, obrok koji jedem. Kada… pa evo sada ću reći… Hvala ti.

Kako smo na putu samootkrovenja zaboravili da budemo ljudi?
Jesmo.

Učauri se tu uz srce neka pogana bol. Nije ona od Boga, nije realna. Ona je samo manifestacija našeg staha. 

Puštam. Puštam godinama. Nekada voljno, nekada nevoljno. Tek kada pustim s ljubavlju, strah nestaje… ljubav ostaje. Ljubav je osjećaj koji se ne može materijalizovati. Dobra plata. Kuća na moru. Skup automobil. Seksi tijelo. Lijepo lice. Pročitane knjige. Putovanja. Ništa neće biti dovoljno ako je ljubav prema bližnjem zamijenila samo ljubav prema sebi.

Praštajte. A prije nego što odlučiš da budeš šta god želiš, nauči da budeš čovjek!
Učim. Ponovo sam u prvom razredu.

ljiljaaa piše Ljiljana Preradović 

 

ŽENA

Gledala je svjetlucavi odsjaj  na mokrom listu. Lagan kao kapljica koja je upravo pala sa požutjelog i iskrzanog lista kestena. Pala je.
levitate-fstoppers-dani-diamond-ravshaniya2-710x476.jpg

Sanja.

Spava. Zagrljena je s muškarcem kojeg voli. Budi se u svom  snu. Nešto ne štima, osjeća da nešto nije u redu. Gleda ga i pita se šta on radi pored nje u krevetu. Gdje se nalazi, u čijoj je kući? Čuje kako joj šapuće da želi da prave bebu. Drži ga čvrsto. On je davljenik, vuče je na dno. Osjeća to i u snovima. Zatvara oči. Dok spava pita se da li sanja. Nije više u krevetu. Nalazi se ispred kuće. Osjeća nelagodu. Naspram nje je muškarac. Predstavlja se kao njen. Vidi šaku koja ide prema njenom licu. Direkt u facu. Dlanom blago prelazi preko vruće crvene tečnosti. Nije je strah. Gleda ga. Ne pomjera se. Gleda svoj dlan, krvav je. Okreće se i odlazi. Čuje sirenu. Ne zna da li je policija ili hitna.

Telefon zvoni i zvoni. Gleda u telefon, poruka od nepoznatog muškarca. Čita. Budna je. Ne uspijeva da razmisli o snu koji je upravo usnila. Budna je. Dobro je. Novi dan je pred njom.

Nisam nikada bila jedna od onih koji žale za učinjenim. Nikada ne bih pomislila da ću poželjeti da vratim vrijeme, da zaustavim hroničan slijed događaja. Ali nikada ne reci nikad.
Danas, samo danas žalim. Voljela bih da se 27. januar nikada nije desio. Voljela bih da me prijateljica nije izvukla iz pidžame i natjerala da izađemo. Voljela bih da sam to veče sa sobom ponijela mozak umjesto srca, otvorenog da u njega uđe svakakvo sranje. 

Eternal-Sunshine-2

27.januar nije se desio

Pričala je polako i tužno. Slušala sam je i mislila pa kako može biti toliko glupa zar ne shvata da je kreten. Da nije vrijedan ni jedne sekunde njenog života, suza koje mjesecima pušta sa svog ispaćenog, ali još uvijek prelijepog lica. Kaže mi, Ljiljo nikada nisam bila ovakva. Šta se desilo? Kako je moguće da mu dopuštam da iz tuđeg kreveta dolazi u moj, da manično gledam na ekran telefona i nadam se da će u nedoba da mi pošalje poruku da dolazi. Oduzeo mi je snagu, a i dalje ga volim.
Pokušavam je slušati, bez da je prekidam. Znam da joj je potrebno da se ispriča. Pokušavam joj reći da ljubav ne treba tako da boli. Pokušavam ali ne sluša…
Lijepa je žena, obrazovana, tanana i s najljepšim osmijehom koji sam vidjela. Neki bi rekli da ima sve…neki, ali ne i ona. Pati. Mrzi. Pati. Opravdava. Pati…i tako u krug skoro godinu dana…
Danas je razumijem. Koliko god da mislimo da smo jaki. Nismo. Nikada ne znaš kada se može desiti da te neko žednog preko vode prevede i sve to u ime ljubavi.
Kada se desi, razumjećeš.

LevitationSilaSveta1.jpg

Kada se desi, razumjećeš. 

Žena koja je jednom bila maltretirana/zlostavljana nosiće tu etiketu ko zna koliko dugo. Svi će je gledati s potajnim žalom, a neki će se i pitati, nerijetki na glas, “šta uradi čovjeku pa je jadan poludio i počeo da je maltretira”. 

Svi će je gledati s potajnim žalom, a neki će se i pitati, nerijetki na glas, “šta uradi čovjeku pa je jadan poludio i počeo da je maltretira”.

On,  njegovo veličanstvo “muškarac”, zlostavljač, manipulator ili jednostavno kukavica, etiketu će nositi kratko, i to uz osmijeh, pitomo ponašanje, taman toliko dok svi oko njega ne shvate da je on divan čovjek i da on nikada mrava ne bi zgazio, a kamoli maltretirao ženu.  Ako nema modricu na oku, dobro je. Ona je samo  luda i nadžak baba. Ubrzo će svi oko njega, porodica, tzv. prijatelji i oni koji ga ne poznaju, bolje za njih, početi govoriti:

“Ma bolje ti je što si sam. Zar ne vidiš da te je dovodila do ludila, stalno je rondala, previše pričala, preglasno se smijala, nije prala suđe dovoljno često i dovoljno jako, nije kuhala onda kada želiš, peglala je samo kada je željela,  s posla je znala otići na kafu s prijateljicom,  nekada i u  grad s najboljim prijateljem, sve je pozdravljala s osmijehom  i preglasno je govorila istinu”. Spasio si se.

ycg3acfy4

On. Njegovo veličanstvo muškarac.

Ako imate jednog/u kraj sebe ovako opisanog/u, ako dok čitate ovaj tekst imate osjećaj da se i vama ovo dešava, nelagodno vam je, sramota vas je, dobro razmislite…jer bitku ste izgubili na startu. Ne slušajte njegove slatke riječi. Ne slušajte njegovu patnju i obrazloženja kako ga niko ne razumije, a samo si ti ta/taj koji razumije. Ne nasjedajte. Niste spasilac. Nećete ga/ju spasiti. Udavićete se u njegovom jadu. Bježiti. Trčite.
Ako ste spori počnite da trenirate, sve je stvar navike. 

Recept:Malo hrabrosti, odvažnosti, ljubavi prema sebi, 
doza ludosti i pomoć prijatelja. 
Bez njih nećete moći. 

Jer zapamtite oni su vrhunski manipulatori. Taman kada prihvatite da ste srce dali nekome ko ga ne zaslužuje, on će se pojaviti da vas razuvjeri. Koristiće se svim i svačim. Prvo će vas napadati. Vrijeđati. A ako je dovoljno bezobrazan i lud neće odustajati dok ne vidi da vas je slomio i dok vas ne uvjeri da ste vi krivi što je on lud. Koristiće sve metode manipulacije. Ako ne uspije u prvim pokušajima, vrlo vjerovatno će ubaciti treći faktor, nekog nepoznatog (sličnog sebi) da postane medijator. On će vas ignorisati, neće se truditi da vas uvjeri  da vas voli, sada će to raditi madijator. On će pisati da vas vaš bivši partner voli, pati i da zbog vas teži ka samouništenju. Sluđivanje će ići do tih granica da će rijetki uspijeti odoliti. Ali ako ste već izgradili krug podrške prijatelja odmah ga pokrenite. Oni će razumjeti bolje nego vi. I shvatićete da nećete pristati da ponovo budete prevareni. 

Žene su krasne, divne, luckaste pomalo. Vole da plaču, da se dobro obuku, da troše, da osjete emociju u svemu…žene su divne. One donose novi život i one vladaju svijetom. Onaj ko to ne razumije, onaj ko po tome gazi, nije muškarac drage moje dame. Zapamtite i njega je rodila žena,  pa zar želite da volite nekoga ko će sutra gaziti majku svoje djece. 

Ljubav nije patnja. Ne nasjedajte na priče da je ljubav luda, i da se svašta može uraditi kada patiš….ne to nije istina…samo slabići i loši ljudi iz svog ličnog samoljublja i nečistog srca u patnji će povrijediti i druge.
Ljubav je mir, tišina i nepodnošljiva lakoća postojanja.

Zapamtite, kada pogriješiš izvini se. Kada si u pravu, ćuti.

ljiljaaa piše LJILJANA PRERADOVIĆ

 

UGAŠENA SPOMENICA

Preko Borja autobus ide tamo đe omorike govore i vide! Tako saosjćajno govore…kako samo moje tužno srce more!Rana stoji od četrdest i neke, kad se zrna pretvoriše  u metke. To je bilo Drugog svjetskog rata, u toj pucnjavi poginu moj tata.

33898018_10156398667848633_816098353799495680_n

Skromna bakica u kasnim 80-tim, teta Vida, nikada nije mnogo pričala. Nikada ništa nije tražila i uvijek bi na pitanje “kako ste” odgovarala “dobro sam”. Tako je bilo i ovaj puta. Došla je da obiđe baku Sofiju i da pita  84 – godišnjeg dedu Ostoju da li može da  dođe do nje i da pomogne njenoj novoj komšinici, 75-godišnjoj Jeli.

Kaže, baka Vida, dođi Ostoja da joj bar vodu pustiš. Jela nema ništa. Spava na dušeku koji smo našli na otpadu. Nema šporet. Nema plakar. Nema tepih. Nema ništa. Nema vodu a nema ni struju. Moramo joj pomoći.

33786412_10156398667483633_2541282177098711040_n

Jelena Soprenić(75)kći narodnog heroja

Ratno siroče. Kći narodnog heroja. Sestra  dva brata koju zaklaše u Jasenovcu. Sestra jedne sestre koju ubi ustaški metak u  Dvjetskom ratu. Kći koja nije zapamtila majku Staku, njeno srce izdrža do kraja rata i ugasi se od tuge i boli. Ostade joj jedna sestra, starija i nikakvo imanje. 

 

34018137_10156398668113633_285981526980558848_n

“Jelena Soprenić u bolnici”

Nesreća nikada ne dolazi sama. Jelenu Soprenić život nije mazio. Ratno siroče, a danas socijalni slučaj.
Taman kada je stala na noge, i skućila se u podstanarskom stanu u banjalučkom naselju Trn, nabujala voda odnese sve. Polave iz 2014. srušile su joj jedini dom koji je imala. Da nesreća bude gora, u borbi s vodenom stihijom slomila je nogu. Nepokretna i bez krova nad glavom, godinu dana od bolnice do prihvatnog centra prenosila je kofer uspomena i svežanj stvari koje je sačuvala od mutne vode.

Bješe put i težak dan, a ja moram putovati sama. Bješe kiša i tama, srce moje boli na sjećanja, na potamnele očeve kosti, u podnožju Borja. Moj telefon, isto bješe, mutav i gluh. Tako mi, isto, moje misli i sluh….teško mi je što sam sama.

                                                                                                          stihovi Jelene Soprenić   

Jelena Soprenić (75) sama i narušenog zdravlja, živi u sobičku koji je dobila na korištenje od Centra za socijalni rad Banjaluka. Nema ništa, osim dobre volje i pomoći naroda. Komšinica Vida, komšija deda Ostoja, ne zna se ko je stariji, a više volje za životom ne vidjeh odavno, su joj pri ruci.  

This slideshow requires JavaScript.

33923379_10156398669648633_5244058105234325504_nŠali se deda Ostoja i kaže Jeli, da je dobro očuvana za jednu babu. Kaže joj, Jelo da mi tebi nađemo nekog dobro očuvanog dedu s inostranom penzijom. Jela samo odmahuje rukom, i kaže, pa nisam ja kriva što mi je genetika dobra. Ružno kašlje, zglobovi na nogama su joj otečeni, a lice čisto i ozareno kao kod 50-godišnjakinje, dobro očuvane. Kaže da ima divnu socijalnu radnicu koja joj pomaže koliko može. Ali šta će, oni su joj dali smještaj koji imaju da ponude, bolje i to nego da spava na ulici. Skromnu pomoć koju dobije i nešto penzije što ima, nisu dovoljno da opremi sobičak i kupatilo od 22 kvadrata. 

U Banjaluci, u ul. Krajiških brigada 104 živi Jelena Soprenić. U trošnoj i memljivoj zgradici živi i baka Vida. Jedina razlika među njima je što baka Vida, sama, ima trošni krevet i osnovne kućne aparate. Baka Vida me je pitala da dođem i da vidim njenu komšinicu Jelu. Kaže možda će neko ako napišem tekst, ponuditi pomoć, neki stari kauč, stolice, sto, plakar, bilo šta…

33892886_10156398669673633_8584595823097020416_n

“Ul. Krajiških brigada 104, Banjaluka. Dom bake Vide i bake Jele.”

Ja znam da hoćete. Svaka pomoć je dobro došla. Broj telefona od bake Jele poslaću svakom dobrom čovjeku u inboks. Možemo i neku akciju da napravimo, da pomognemo ovim starim ljudima. Svi ćemo jednom ostariti, a ko zna ko će nama pomoći i da li će nam pomoć biti potrebna.

Za baku Vidu, baku Jelu i dedu Ostoju pišem ove redove.

33898018_10156398667848633_816098353799495680_n LJILJANA PRERADOVIĆ

 

ŠAKA ORAHA

Opao je i poslijednji list sa hrasta. Žut i zlatan,  lagano se spuštao prema zemlji. Kada je pao nije bilo praska. Ništa se nije čulo. Prolaznik ga je nagazio, kidajući ga. Opet se ništa nije čulo. Smrvljen je ležao na podu, kao da nikada nije bio zelen. Ležao je miran.  Tamo je gdje treba da bude. 
about_simple_people_by_alecsps-d63lo9y

“Tamo je gdje treba da bude.”

Danima me prati osjećaj da je moj pokojni otac tu sa mnom, živ. Osjećaj je čudan, sjetim ga se i pomislim moram ga pozvati, da vidim kako je. Sve se odigra u par sekundi dok ne shvatim da ga ne mogu nazvati. Nije to uznemirujući osjećaj, više je ispunjavajući.

Oče zašto si zamutio vodu, pitala je oronulog starca, prkosno,  ljutita žena. 
Nisam je sine zamutio, mutili su je drugi godinama. Nisam znao kako da te izvadim iz bare. 

Oče, sad već malo blaže reče žena,  gledajući starčeve  koščate ruke  prekrivene  pjegama dok se grčevito stišću jedna uz drugu.
Oče,  u mutnoj vodi nema riba…

Znaš li da su najljepša mjesta ona na kojima nema ljudske intervencije, reče joj otac. Sve što raste, raste samo, jer zna kako. Sve što trune, trune u ljepoti i spokoju, jer zna da će pretvaranjem u pepeo i prah ostaviti ljepotu iza sebe.
Dijete, misli dobro i biće dobro, reče starac i zatvori oči.

14988085294_49ef0b93f0_b.jpg

Sokoči dovoljno visoko  – preko ograde.

Voljela je miris pečenog džema. Jedan udah i vremeplov sjećanja nosio je 96 – tu.

Dodaj mi cimet, čula je glas 42 godišnje žene. Majka.
Mama nemoj da staviš previše cimeta.

Neću sine, samo mi dodaj vidiš li koliko je vruće uz ovaj šporet,  ne mogu sad da perem ruke i kopam po tim začinima.
Skočila je. Našla cimet, i prije nego što je majka mogla da odreaguje prst je umočila u  purpurnu masu u velikoj šerpi sa tufnama.

Stresla se od slatkoće i boli koju je prouzrokovala nedokuhana marmelada na oprženom prstu i jeziku.
Ne jauči sada, uvijek brzaš i radiš kako ti je po volji, rekla je majka više razigrano nego zabrinuto.

Ukusno je, kaže joj dok gura prst od marmelade u usta.
Znam da jeste, kaže majka. Kuhano je s ljubavlju.

Opržila sam se, prenemaže se trinaestogodišnja djevojčica.
Neka si,  sve što poželiš u trenu,  spržiće te, iako će imati sladak ukus, on će proći a ostaće bol kao podsjetnik. Ne žuri kćeri… brzac si, brine me to.

Ali mama znaš da volim da trčim. Brzina mi daje krila, osjećam se jako.
Trči sine, trči ali samo kako bi pobjedila sebe, reče joj majka i uhvati je za ruku i poče da duva u opržen kažiprst.

Trčala je.
Osjećaj jeze i zadovoljstva, istovremeno, preuzima  kontrolu.
Trči… trči… vriska, galama, usporeni film oko nje.
Izlizani đonovi.
Oznojeni dlanovi.
Uzvrelo srce.

Trčala je.
Ima trinaest godina. Utrkuje se sa sobom. Utrkuje se s pubertetom, roditeljima, simpatijama, sestrom, ocijenama… sve je prestigla samo sebe pobjediti ne može.
Teška je, osjeća to. Teži put će biti njen.

Ponovo je u stratrtnoj pozi.. tri… dva …jedan… pogled usmjeren na cilj. Prv krug nije bio njen, šprint na 100 metara. Pokušaj drugi, zamagljen pogled… ipak vidi majku. Toplo joj je oko srca. Dobrota joj daje snagu.

Opržila sam se, prenemaže se trinaestogodišnja djevojčica.
Neka si,  sve što poželiš u trenu,  spržiće te, iako će imati sladak ukus, on će proći a ostaće bol kao podsjetnik.

DOBROTA

Dugo sam razmišljala o dobroti. Razmišljate li vi? Kakvog je oblika, mirisa… šta je dobrota?  Razmišljajući naišla sam na video jednog mladića Slobodana Kovača kojeg pratim na društvenim mrežama. On ima oko za dobrotu. Uhvati dušu čovjeka,  zarobi je u fotografiji, videu  i podijeli s nama. E to je dobrota, jer dobar prepoznaje dobrog.

“Ona se i ne sjeća ko sam ja ali njena dobra duša hoće da me počasti. I tako iz dana u dan. Nekada i više puta u toku večeri mi daje orahe koje je u toku dana brala pa zaboravila da ih ima u džepovima. Već sutra neće znati ni da me je ikada vidjela, ni da sam bio kod nje u gostima, niti da mi je poklonila orahe ali bitno je da ja pamtim. I uvijek ću pamtiti i cijeniti ovakve trenutke.”                           Slobodan Bobo Kovač

Znati se obradovati, e to je dobrota.

Tamo negdje daleko  žive ljudi poput ove bake. Oni žive u svom vremenu, po svojim pravilima. Šaka oraha, šaka ljubavi ispružena prema nama, slučajnim prolaznicima…  

“Ona se i ne sjeća ko sam ja ali njena dobra duša hoće da me počasti.
I tako iz dana u dan… “

Godina iza mene prošla je nevjerovatno brzo. Dani su se nizali a ja sam hvatala tempo, pisala baket liste, obećavala sebi šta nikada više neću… i da vam kažem sve su to gluposti.  Puno potrošenog vremena… na šta?
Mnogo je konstruktivnije praviti liste za “šta hoću”, afirmacija pobjeđuje negaciju.
Jeste, teško je ali koliko god zvučalo isprazno i kao floskula, vjerujete najjača istina je da bez discipline nema “uspjeha”. Uspjeh je pod navodima jer je pojmovno precijenjen, dobrota, sklad, mir sve to je ispred uspjeha…a da bi se sve to postiglo potrebno je mnogo discipline.

Bio je hladan i sjajan dan, a kazaljka je udarala podne. Osjetila je. Disala je.
Oprostila je.


Ne postoji lista po kojoj treba živjeti, ne postoji ni upustvo za dobro i dobrotu… ne postoji univerzalna istina, postoji samo jedna ona u nama.

Vidim pravu liniju, ne nazire joj se kraj.
Hodam po njoj, teturam…
Razmišljam o tempu.
Uhavati ritam i lagano, govorim sebi.
Izbjegavaj rasprave, ne vode te nigdje.
Istinu drži u sebi.
Ćuti, mnogo.
Grli drage ljude.
Voli roditelje kakvi god da su.
Oprosti prijateljima.
Vjeruj.

Za život je potrebna kondicija.
Za dobrotu je potrebna debela praksa.
Za duševni mir čist vazduh i zdravomisleći ljudi.
Za sve si potreban sam sebi.

Bio je hladan i sjajan dan, a kazaljka je udarala podne.
Osjetila je.
Disala je.
Oprostila je.
Dobro je.

ljiljaaa piše LJILJANA PRERADOVIĆ

 

LOŠE SKROJENO ODIJELO

Loše skrojena odijela,  štrample sa premalo dena,  šarene kravate, duge noge,  debeli stomaci,  vještački zubi.
Istina uvijek hoda gola, a laž u loše skrojenom odijelu.
maxresdefault.jpg


Vagon za Treću klasu,   1862 –  Honore Daumier  

Šuti. Skloni se. Primiri se. Biće bolje. Pusti budale. Šta oni jadni znaju. Savjete i savjeti na sve strane. Bojimo li se istine. Zašto?

Ne bih trebala da kopam po prošlosti, da se sjećam snova, nadanja i mladalačih maštanja. Ali jače je od mene. Šta se desilo s  vjerom u istinu da postoji poredak
znanje – vrlina – priznanje.
Šta se desilo? Pa  desili smo se mi?

Neki dan vozim bajk  prem Karanovcu, mjesto blizu Banjaluke, i naletim na svadbarski šator.
Prazan.
Sumorna scena.
Plastični tanjiri i čaše razbacani po jeftinim bijelim stoljnacima. Istine i Laži smiješe se sa papirnih plakata, koji su pribadačama zabodeni za  šator.
Stojim i  gledam. Čini mi se da se ni priroda ne čuje. Kao da sam u nekom ukletom prostoru, sistemskoj grešci.

Kako mi se ukazao ovaj prizor? Desetak kilometara me pratilo zelenilo, i po koji prebrz ljuti šofer u Golfiću 2. Pratio me miris pečenog pekmeza, uskislih šljiva i jabuka povaljanih po putu. Srela sam i  koze, brste trnje… ovce – bleje… konj, crn i božanstven stoji na livadi, pase…  dobro je, slika je bila potpuna. 

“Mirisi su okidač za sve. Danima me prati miris pečenog pekmeza. Mirišu mi neka ljepša i poštenija vremena”.

Dolaze tri kombija, počinje akcija, sve u tišini. Raštrkali se momci, čuje se šuštanje crnih i velikih vreća za smeće. Zveckaju kašike, čaše… Oni ne progovaraju.

Sišla sam sa bajka, uzela jabuku sa puta, obrisala je o znojavu majicu i zagrizla.
Crvljiva je, ukusna… prirodna, baš onakva kakva treba da bude.

Pribadače vade iz sivo prljavog šatora, padaju plakati, padaju glave, pojedine i vjetar nosi prema meni… smješe mi se s plakata,  ali ne gledaju ta uglađena lica u mene. Zagledani su u budućnost… a šta ćemo sa danas? Pomislih. Upitah sebe i likove u loše skrojenim odijelima. Nema odgovora. U glavi neki glas, kao lošu mantru recituje “Biće bolje…. “.  Smješkaju se, ali ne vide im se zubi.
Sjedam na bajk i odlazim…

h5_20.60.5

Francuski realizam, 19 vijek. Martin Luther kao Augustinian Monk

Sjedim s poznanicima i pričamo… tj. pokušavamo. Mučni su ti razgovori postali.
Jedno  te isto. Red politike, red frustracije. Snađeni i nesnađeni.
Gdje sam ja?
Ne želim da pripadam ni jednoj od ove dvije grupe.
Željeti i moći, eh to je priča za neki drugi blog… mada mislim da sam već  i o tome pisala.
Šta se desilo? Pa mi smo se desili, kažem ja.  A ko smo mi. Mi smo govna. I to ona koja nastaju zbog loše ishrane, posebno smrde. Kaže mi prijateljica, ala ga zapapri.
Šuti… pa dodaje, ja odoh u Irsku. Ja je gledam i ne vjerujem. Ima dobra primanja, suprug odličan posao, stituirana, dva klinca. Pitam je, zašto? Gleda i kratko reče… Smrdimo. 

A ko smo mi? Mi smo govna. I to ona koja nastaju zbog loše ishrane, posebno smrde.

I dok sve ovo pišem, naletim na ovaj tekst. I pomislim, ma sve priče su odavno ispričane.

GOLA ISTINA
Prema legendi iz 19 vijeka, Istina i Laž su se srele jednog dana.
Laž reče Istini: “Danas je predivan  dan “!
Istina pogleda u nebo, i pomisli, da je za jedan dan, baš predivan. Mnogo vremena su provodile njih dvije zajedno, i sve u svemu dobro su se slagale.
Ponovo Laž progovori: “Vrijeme je baš prijatno, hajde da se kupamo”!
Istina, ponovo sumnjičava, provjeri da li je voda prijatna, i otkri da je voda zaista topla. Svukoše odjeću sa sebe  i počeše da se kupaju. Iznenada, Laž iskoči iz bunara,  navuče odjeću od Istine i pobježe. Bijesna Istina izađe iz bunara i  poče da trči u potrazi za Laži kako bi vratila svoju odjeću. Svijet, vidjevši golu Istinu, poče da skreće pogled, a ako je i gledao, to je činio sa prezirom i bijesom. Jadna Istina vrati se u bunar, zauvijek nestade skrivajući svoju golu sramotu. Od tada Laž putuje  po cijelom svijetu, obučena kao Istina, zadovoljavajući potrebe društva, jer Svijet svakako ne želi da upozna golu Istinu.

41723187_880288672174539_5031199285526396928_n

“The Truth coming out of the well” Jean-Léon Gérôme, 1896.

Jesam li rekla da smo govna, izvinite, ali nisam sebe isključila iz te definicije. I da, još nešto. Nismo svi isti. Neko je govno, a neko proliv.
Napisala sam i da su mirisi okidač. Dobro je,  ima nade za nas. Još uvijek naletim na miris prženog ajvara i pečenog pekmeza. Zamiriše mi i naftalin u starom Muzeju, preparirane životinjke su najpostojanije.

A naletila sam i na listu koja blista, čista konceptualna umjetnost.
Vidite,  nema versusa između  umjetnosti i politike.
I što bi rekao neko (prepoznaće se)  ma sve je ovo Zlato 🙂

Mada nije zlato sve što sija, ali i ja bih da blistam. Neka,  ima vremena, dvije godine brzo prođu… odoh razmišljati o svom motu i plakatu. Skrojiću savršeno odijelo. 

PS Ne okrećite glavu na glupost. Jeste da je ona gluva, vrlo često,  ali postoji jezik koji i ona razumije.

ljiljaaa piše LJILJANA PRERADOVIĆ 

 

HARD DISK

“Please remove some files from your hard disk. Memory full!” Pohranjene uspomene nagomilane u 5 terabajta. Jedan čip. Jedan delete i gotovo. Deset godina života poništeno jednim potezom.
the-disintegration-of-the-persistence-of-memory.jpg!Large

Razmišljam da bi u životu sve bilo jednostavnije da nam je memorija poput hard diska. Fino dođeš i obrišeš jednim potezom. 

Život  kao  hard disk. Gomilanje dragih uspomena, sjećanja ne tako lijepih,  i gomila gluposti. Ne  možeš da biraš šta ide u tu memoriju, voljno ili nevoljno gomilju se podaci.  Nema selekcije, iako taj “memorisjki hard” u glavi ima svoju veličinu i rok trajanja. Prođu godine, vidiš da se napunio i da je vrijeme za “recycle bin” ali nisi obučen za brzinsko brisanje. Dobro, možda neki jači udarac u glavu odradi posao, amnezija majka Ko kaže da ne valja:)

“Please remove some files from your hard disk. Memory full!” Pohranjene uspomene nagomilane u 5 terabajta. Jedan čip. Jedan delete i gotovo. Deset godina života poništeno jednim potezom.

Smanji doživljaj, povuci ručnu. Udahni, izdahni. Sjeti se.
Ne mogu više da se sjetim sebe, kao osmogodišnje djevojčice. Gledam se u ogledalu i kažem joj “Izvini, zaboravila sam te. Oprosti mi.” Ne čujem odgovor”. Gledju me oči u ogledalu i vidim da je tu. Bori se za mene, ja sam odustala od nje,   i zbog toga mi je žao.

Gledam fotografiju, smijem se. Neustrašiv djevojčurak, mislim. Okrugla glava, oči širom otvorene, velike, ne trepću. Hiljadu zašto i zato. Ljubopitljiva, nasmijana. Plavo paperje uredno počešljano na glavi. Šiške kao lenjirom odsječene.
Ali ne mogu da se sjetim njenog glasa, ne čujem je.

Brisala sam sa svog hard diska, prečesto i prebrzo. Možda sam i nju obrisala? 

Baka Grozda je tu. I sada,  živo osjećam kako me drži u krilu i mazi, priča mi toplo. Miris starosti i sapuna, živo je prisutan. Skidam joj maramu, duga pletenica pada, poput zmije se odmotava i traži put niz leđa. Predugo je skrivena, pokrivena.   I nema dalje. Ne mogu da se sjetim.

Komadići mozaika, iskustava koja doživljavam prave portret života.  Ponekada je dovoljna i najmanja sitnica da  me podstakne na sećanja. Stih, riječ, misao, čežnja, miris… danas je to bio George Michael. 

Jednom je neko zapisao da su “sjećanja jedini raj iz kojeg nas niko ne može protjerati”.

Danas sam u Grčkoj, ostrvo Paros. Vjetrovito je. Hladi  i prži. Šiba me po licu, prija mi vrelina. Nepregledna žega uhvatila se niz obalu. Prazna je. Kamenje me bode, pokušavam da se naviknem na oštrinu i vrelinu morskog arhipelaga.  Bol koja godi. Sa svakim načinjenim korakom pobjeđujem je. George me baca niz talase. Osjećam se kao surfer koji se nazire na horizontu. Kažem hvala ti. Miriše. Sloboda.

Razbila sam računar. Sačuvala sam podatke na hard disku. Hard neće da se pokrene. Gigabajti fotografija i uspomena, zarobljeni u maloj kutijici. Ne može sve da stane u ovu moju glavu. Memorija je odavno puna. Čini mi se da sam kao ona plavuša  iz  “Bračnih voda” El Bandijeva kćerka… svaka stara informacija biva poništena s novom.
Kažem vam, memory full.
quote-the-difference-between-false-memories-and-true-ones-is-the-same-as-for-jewels-it-is-salvador-dali-7-10-91.jpg

Vrzmaju mi se opet svakakve misli. Sve će uzjebati, obrisaće nešto što vrijedi.
Ali neka, volim ja čistke da pravim. To vam dođe isto kao kada sredite stan, otvorite prozor, pustite novi vazduh u ustajali prostor,  zapalite mirišljavu svijeću, raskrčite plakar, pobacate nepotrebne stvari, one koje su OK ali više vam ne služe, poklonite nekome… tako je i sa sjećanjima. Neka poklanjam, ostavljam ih onima koji su mi ih pokušali ugraditi u ovaj moj čip, vraćam ih.  Baka, Grčka, djevojčurak sa okruglim plavim okicama… oni ostaju, zauvijek. 

Uvijek se napravi prostora na tom našem čipu… pa idemo polako da vidimo šta će biti pohranjeno. 

Ti si skup svojih isuskustava.  Ne zaboravi.
Mala raja. Porodica. Škola. Fakultet. Posao. Prijateljii. Sport. Politika. Vjera. Nacija.
Koju grupu si odabrao?
Čemu pripadaš?
Da li si  prije nego što si odabrao jednu, pripao sebi, čovjeku?
Molim vas da oslobodite prostor na vašem disku. Memorija je puna.

Delete. Game over. 

ljiljaaa piše LJILJANA PRERADOVIĆ